Jelena Skorup i Dražen Juračić

Haus: Oboje iza sebe imate velike projekte. Jeste li zadovoljni sa svakim?

Dražen: Tendiramo da svaki napravimo odlično. Većinu ih napravimo vrlo dobro. Osim možda jedne kuće. Nju nećemo spominjati…
Jelena: Dobro, ima ih par koje nećemo spominjati.
Dražen: Koja još?
Jelena: Ona, znaš… Kaj su joj nadograđivali sve one terase. 
Dražen: Pa ono je bila genijalna kuća!
Jelena: Bila je. Ali ne bih je danas više pokazivala.
Dražen: Dobro, to kaj su oni kasnije nekaj… To nismo mi!

Haus: Kako to izgleda kad radite zajedno?

Dražen: Dobro. Ja sam poslušan.
Jelena: Dosad smo se već uigrali. Doduše, na početku nije baš bilo tako. Znali smo se zakrviti. Najviše jer sam se ja, kao mlada i vrlo ambiciozna arhitektica, jako borila za svoju poziciju. Danas nije tako, danas nam je jednostavno.
Dražen: Ali, činjenica je da netko od nas dvoje u određenim fazama uvijek treba biti kritika. Onaj tko gleda sa strane. Jer ti kad zafuraš i počneš piliti neku svoju ideju, treba ti ovaj drugi reći: kvragu stari, to možda možeš jednostavnije.

Haus: Kakve investitore preferirate, s kakvima je lakše raditi?

Dražen: Hm. Premisa je da investitore moraš voljeti. Inače ne ide.
Jelena: I oni moraju voljeti tebe. To je kao brak. Možda ne tako dugačak kao pravi, ali traje. Kad nekome gradiš kuću ili stan, moraš ući u najsitnije detalje njegova života. U njegovu intimu. A za to se moraš voljeti. Inače je to pakao, ne da se raditi. 
Dražen: Evo primjera. Davno sam imao jednog investitora, obrtnika. Radio sam mu kuću na moru. Na sve je pristajao, ali imao je jedan uvjet. Da spavaća soba ima balkon. Što nije imalo smisla, jer je cijeli štos bio da se iz kreveta gleda na more. A ovako bi vidio samo balkon i ogradu. Jako sam se borio s tim. Na sve što bih mu narisao, on bi rekao: “Ali to ne treba biti veliki balkon”. A on je imao 140, možda 160 kila. I sad ja pitam: “A kak velik?”. A on: “Tak da ja mogu izaći iz sobe i stajati na njemu. Treba biti metar na metar”. I sad ja velim: “Dobro, ali zakaj?” I sad on nekaj kenja, izvlači se, mulja… Kasnije, kad smo se sprijateljiti, konačno mi prizna: da on svako jutro u 5 sati mora prdnuti i da njegova žena na to popizdi. Pa mu za to treba balkon. Ne bi mi to nikad palo na pamet! I super je ispalo na kraju. Kad razumiješ kaj projektiraš, onda to možeš i napraviti dobro.

Haus: Jeste li se ikada posvađali s nekima od njih?  

Dražen: S jednim smo surađivali 10, 12 godina, radili smo ogromne stvari. A onda smo mu pretprošle godine radili rekonstrukciju vile…
Jelena: … zapravo je od tri kuće odlučio napraviti hotelčić. Kad smo napravili sve potrebne prostorne preinake, krenuli smo raditi interijer. I raspištoljili se. Pofarbali smo to onak kak smo mislili da treba, da se ta kuća razlikuje od svih drugih na tržištu i da bude slika tog morskog okoliša. I tako smo mi to pofarbali u Yves Klein plavu. I onda su nas otpustili. I sve prefarbali u bež… 

Haus: Bež?

Jelena: Već godinama je veliki napor da ti investitoru prodaš nešto što nije, kako Dražen kaže: ‘đesme jebo’ – smeđe boje… Otkad je u modu ušlo sve ono bež, sivo, smeđe i bijelo, ti godinama nisi mogao staviti boju niti u jedan interijer. Općenito, najveći utjecaj na stanovanje posljednjih 25 godina zapravo rade hoteli. Ljudi odu negdje, vide kak tamo izgleda hotelska soba, pogotovo kupaona, i vrate se kući i žele to isto. Vi već godinama u stanovima nemate slike na zidovima, otkad su se hoteli oslobodili arta. To vam je Pinterest, to je Instagram… To je neuništivo. 

Haus: Što je na kraju bilo s tim investitorom? 

Dražen: Nije tu bilo neke konfrontacije. On je jednostavno pobego. Sve je platio i zbrisao, i više se nikad nije javio. Bez ikakve rasprave.

Haus: Uf…

Dražen: Da, ružno je. To je čovjek za kojeg bih ranije rekao da mi je prijatelj. Šokantno je da se netko koga smatraš prijateljem jednostavno prestane javljati. 

Haus: Kad projektirate za nekoga, koliko ste čvrsti u svojim stavovima i idejama? 

Dražen: Dosta čvrsti.
Jelena: Ali mi to radimo na način da većinu investitora… neću reći nagovorimo, ali malo po malo uvjerimo.  Ali da bismo to mogli, prvo ih moramo jako pažljivo slušati. Čuti što žele.

Haus: Postoji li još neki rad koji ne biste pokazali?

Jelena: Pa… Ubrzo nakon što je Zagreb napravio veliku grešku i uveo GUP, prema kojem se u nekim zonama grada odjednom moglo graditi više nego prije, dobili smo projekt da radimo jednu kuću. Ranije se po provedbenom planu na toj parceli moglo napraviti 500 kvadrata, sada 800. Kad to gledaš, osjećaš se kao zločinac. S jedne strane imaš odgovornost prema investitoru, da izvuče maksimum na koji ima pravo. A s druge, znaš da je to preveliko. Apsolutno preveliko. Ali kako da ti nekoga nagovoriš na 300 kvadrata manje? To su ti neugodni momenti, kad projektiraš nešto mimo svog uvjerenja. Tada si jedino možeš reći: okej, napravit ću to jer ću se potruditi to izvesti bolje nego netko drugi. Pa će biti manje grozno.

Haus: I kako je završilo?

Jelena: Na kraju smo fakat napravili kuću i nije ispala grozno…
Dražen: Da, sve je bilo dobro, dok se jednu zimu nismo spuštali s parka koji gleda na tu kuću. Otpalo je lišće koje ju je zaklanjalo i ja velim: “U pizdu materinu, tko je napravio ovu gadariju?!”
Jelena: Da, kad smo je vidjeli s te strane bilo je ‘zemljo otvori se’. Prevelika je, strši. 
Dražen: I nećemo vam reći koja je!

Haus: Radite li trenutno nešto što vas posebno veseli?

Dražen: Mene veseli jedan projekt koji radim sam. Gradim rezidenciju biskupa u Livingstoneu u Zambiji. 
Jelena: Nagovaram ga da odemo na to gradilište, ne želi.
Dražen: Ne idem! Jelena bu išla. 

Haus: Zašto?

Dražen: Ja više ne putujem izvan Europe. Zadnja iskustva su bila očajna.

Haus: Zašto?

Dražen: A kaj ja znam. Otrovali smo se, bilo je vruće, odvratno. Kužite? Nije mi bilo dobro, nemrem više.

Haus: Najdraži projekt u karijeri?

Jelena: Meni je Grožnjan bio slatki projekt. Rekonstrukcija jedne kuće na obodu grada. Bonbon. Jako mala kuća. Po 18 kvadrata na 3 kata. Ali radili smo i još jednu manju…
Dražen: Ta je bila najbolja da, u Jelsi. 
Jelena:  To mi je možda najintrigantniji projekt koji smo ikad radili, mada je minijaturan. Cijela kuća ima 54 m2 i sva je bila u polukatovima, svaka prostorija bila je na svojoj visini. To je bilo zabavno. Investitor je bio geodet i rekao je da želi 4 spavaće sobe i 2 kupaone. I ja ga gledam – pa čovječe, tu možeš napraviti dvosoban stan. I to možda! Kako ćeš napraviti četverosoban s dvije kupaone?! Ali, to je onda izazov. U takvom slučaju imaš dvije opcije; da kažeš – to je nemoguće i smanji doživljaje ili da probaš to projektirati. Pa smo probali. I ispalo je super. 

Haus: Jesu li vam draži mali ili veliki projekti?

Dražen: Nama je važno da su komplicirani…
Jelena:… da su zanimljivi.
Dražen: Mi uglavnom dobivamo natječaje na zadacima koje drugi ne mogu riješiti. Kad treba nekaj stisnuti… Tu smo dost dobri. 
Jelena: Čak nije toliko bitno je li malo ili veliko, samo da je komplicirano.
Dražen: Projekt nam je zanimljiv ako ima puno rubnih uvjeta.
Jelena: Da. Što je kompliciranije, to nam je draže i zanimljivije.